Pre dolaska Rimskih legija u Panoniju , šaran se krio u srednjem toku Dunava, jer u ribljem svetu i nije imao prirodnih neprijatelja. Legionari počinju da ga gaje za potrebe vojske,uspešno ga navikavajući na jezersku vodu. Ipak najpopularniji je bio među hrišćanima, kao omiljena hrana za vreme posta. Nakon legalizacije hrišćanstva, šarani su pratili misionare praktično po celom svetu.

Od tog vremena, pa sve do danas ostaju noćna mora za ribolovce , koji im pripisuju gotovo čovečansku lukavost, pamćenje i snalažljivost. Ukoliko se love na istim lokacijama i istim metodom duže vreme, uspeh proporcionalno opada, jer šarani brzo „uče“.

U ribolovačkoj tradiciji Evrope, šaran se zbog svog ćudljivog ponašanja smatra aristokratskom ribom i posebnim izazovom. U Americi je ipak marginalizovan u korist drugih lokalnih vrsta, u Japanu se najčešće smatra kućnim ljubimce, pa tamo krasi akvirijume i dvorišna jezerca, dok ga u Australiji smatraju ribljim korovom i skoro su ga potpuno istebili.

U tanjiru je pak miran, posebno ako se služi sa belim vinom.